Kako da...postavimo granice detetu
Često čujemo da je neko “dete razmaženo” ako se ne ponaša lepo. To je nepravedan izraz, jer maženja zapravo nikada nije previše i jednostavno ne može da postoji dete koje su roditelji previše mazili. Maženje i toplina su osnovne detetove potrebe, pored hrane i higijene. Hajde da onda razgovaramo o tome zašto se nekada dete ne ponaša lepo ili onako kako bismo mi voleli da se ponaša.
To je ono kada kažemo: treba postaviti granice. Međutim, svi mi jako dobro znamo da je lakše reći nego učiniti, odnosno da je lako odrediti granice, ali da je težak i kompleksan put do toga da ih dete usvoji i razume. Napisan je veliki broj psiholoških knjiga o tome na koji način dete usvaja znanja, na koji način bi dete trebalo da usvaja znanja, kako treba da se vaspitava, kojim metodama i sredstvima… I ima zaista veoma različitih teorija. Ali, sada nećemo pričati o školama psihologije i teorijama, već o onome što su verovatno svi roditelji do sada već iz iskustva i sami shvatili. Magična reč je doslednost. Tako jednostavan savet, a tako ga je teško sprovesti. Deca svakodnevno obrađuju i usvajaju nebrojeno mnogo novih stvari. Nije tako jednostavno ni za njih. Iz njihovog ugla to izgleda ovako: nekada smem da bacim nešto, a nekada ne smem… ovo nema nikakvog smisla, ovo ne razumem i moram da ponavljam bacanje stvari da bih razumeo razliku. Tako je detetu, na primer, dozvoljeno da baca kocke, a nije mu dozvoljeno da baca hranu… ali dete (još uvek) ne razume suštinsku razliku između toga šta je kocka a šta je hrana, jer i jedno i drugo podjednako služi da se drži u ruci i stavi u usta (što se deteta tiče).
Međutim, ukoliko smo dosledni u tome šta je dozvoljeno a šta nije, dete će prvo (bez velikog razumevanja) naučiti da razlikuje šta je to nešto što sme da baca a šta je to nešto što ne sme, dok tek kasnije dete usvaja sa razumevanjem i šta je ustvari kocka i zašto je ok da je baci, a šta je ustvari hrana i zašto to nije ok.
Evo nekoliko saveta za postupanje u relativno čestim situacijama:
1) Na primer, ako dete stalno baca stvari uključujući i vaš telefon, hranu, čaše i slično ili gura prste u štekere, treba jednostavno da ponavljamo kao roboti: ne, ne....ne….ne… Dete brzo nauči šta znači “ne” koje uvek izgovaramo drugačije od svega ostalog i koje prati izraz lica koji nije osmeh, jer je u tim slučajevima emocija koja dolazi do deteta različita od one na koju je naviklo. Dete će da poveže da je to nešto jednostavno ne, a tek kasnije će razumeti i zašto. Ponavljanje je majka učenja, pa je potrebno vreme, pošto će dete ponavljati radnju dok god ne bude sasvim sigurno da ta radnja u svim situacijama izaziva “ne”.
2) Ako dete, na primer, udara i čupa drugu decu i ako je starije, pa može da razume posledicu svoje radnje ili ponašanja koje ne želimo, onda treba da mu i detaljnije objasnimo: „Kada udariš drugo dete, to njega boli, znaš kako tebe boli kada padneš, to je isto, i onda ne možeš da se igraš…“ Nekada jednostavno nije dovoljno da kažemo da to nije lepo ponašanje. Vrlo je upitno šta dete u tom uzrastu razume o lepom i ružnom ponašanju ako mu se ne objasni šta je jedno, a šta drugo tako što će mu se predočiti posledice njegovih postupaka.
3) Ukoliko dete ne želi da bude propisno vezano u auto-sedištu, jednostavno ne odustajte. To je ipak pitanje života. Pre svega proverite da li ga nešto od odeće žulja, pa taj deo odeće uklonite. Nikada ne stavljajte dete u auto-sedište u jakni. Pre svega, zato što onda neće moći da bude dobro vezano i verovatno će veoma lako moći da se izvuče iz jakne, pa tako i iz auto-sedišta, a drugo, zato što će ga sigurno žuljati i biće nervozno. Ako nemate grejanje u kolima ili niste stigli da zagrejete auto ranije, prebacite jaknu ili ćebence preko deteta i dobro zategutih pojaseva, nikako ispod pojaseva. Svaki put kada počne da jako plače ili da se bacaka i otima iz sedišta, zaustavite auto. Ovo iziskuje možda i najviše strpljenja, troši snagu i ono malo energije u nama koju nakupimo tokom slabog sna, ali ako smo zaista dosledni, to ne traje dugo. Bilo bi idealno da dete navikavate na vožnju u auto-sedištu tako što ćete se vozati po gradu samo iz tog razloga. Biće vam mnogo lakše kasnije, jer nećete morati da trošite vreme na ubeđivanje kada zaista negde budete žurili. Probajte da puštate muziku koju dete voli, okružite ga igračkama, ali nikada ne pravite komprimise i ne popuštajte pojaseve. Neće proći puno vremena i dete će to prihvatiti.
Spominjali smo više oblika nepoželjnog ponašanja poput bacanja hrane, udaranja druge dece, bacakanja po podu, guranja prsta u struju, bacakanja prilikom vezivanja u auto-sedište, itd… Svaka pojedinačna situacija zahteva posebno strpljenje neophodno da sačuvamo našu doslednost, a o svakoj bi se moglo i posebno pisati. U kojim stvarima je vama najteže da postavite granice? Pišite u komentarima o onome što je najvažnije -- kako ste uspeli i u kojim situacijama! Podelite sa roditeljima iskustvo koje im može biti od koristi.
Ukoliko vas zanima ova tema, pogledajte naš predlog Kako da uspostavite sistem nagrada i kazni bez pravih nagrada i pravih kazni