Nesporazumi roditelja i dece
Psiholozi često govore da dete nije „mali čovek“, da nije isto što i odrasli, samo manje. Da dete nije prosto manje pametno, već da dečji um funkcioniše drukčije. Ali, šta to tačno znači za roditeljstvo?
Odrasli žive u svetu odraslih i podrazumevaju ga. Deca ne razumeju mnoge stvari u tom svetu. Ponekad to zloupotrebljavamo, pa im kažemo da će, ako ne sluša, „doći čika policajac“. Kod mnogih klinaca to prosto radi (da ne ulazimo sada u to koliko je to pogrešno). S druge strane, dečje rezonovanje nam je često zabavno, pa se smejemo njihovom pogledu na svet. Mnogi od nas su kao mala deca mislili da su svi psi dečaci, a mačke devojčice. Kada neko na televiziji kaže „ne idite nigde, uskoro se vraćamo“, mnoga dobra deca će sedeti i čekati, čak i ako im se ide u toalet. Za dete, nema mnogo razlike između filmkog superheroja i realnog sportskog šampiona – po čemu je jedno stvarno, a drugo ne?
Ove razlike u „rezonovanju“ dovode do brojnih nesporazuma, pa je detetu ponekad teško da predvidi kada ćete biti ljuti, a kada ne. Ko je više kriv: onaj koji nekog udari jako ali slučajno, ili onaj koji nekog udari slabo, ali namerno? Ako ste obećali da ćete ići da vozite bicikl, ali je u međuvremenu počela kiša, da li ste lagali? Na žalost, neki odrasli i dalje imaju problem u ovakvim situacijama, ali kod dece su takvi izazovi redovni.
Sve što možete je da budete svesni da deca ne žive u istom svetu kao i vi. To vam može pomoći da razumete neke njihove reakcije. Na primer, kada mama konačno krene na posao pa se vrati, raduje se da vidi svoje dete, a ono često – na mamino zaprepašćenje – zaplače čim je ugleda. Dete ne ume da objasni da se, kad je ugleda, odmah seti „kako joj je strašno bilo kad je otišla“.
Ako upozorite svoje dete da su pegla, rerna i ringla jako opasni i da se to ne sme dirati, može vam se desiti da se dete „njari“ i vrišti i vuče vas za nogavicu da se igrate baš kada morate nešto da skuvate ili opeglate. Sebično? Traži pažnju? Pre će biti da vam, u svom svetu, spašava život. Suviše ste važni da bi vas pustilo da se igrate tako opasnim stvarima.
Malo dete najčešće samo želi da budete uključeni. Na primer, ako se dobacujete loptom na podu i lopta ode detetu iza leđa, može da se desi da dete traži da vi odete po nju. Lenjost? Bezobrazluk? Manipulacija? Igra dominacije? Hm... Ako se okrene od vas i ode po loptu, ko malom detetu garantuje da ćete biti tu kada se ponovo okrene? Da nećete opet otići na posao ili jednostavno nestati? Život je maloj deci dao veoma dobre razloge da ne žele da vas izgube iz vidnog polja. Sem toga, ako ono ide po loptu, igra s vama se prekida. Ako vi idete – uključeni ste i igra traje.
Šta možete da uradite? Napravite od toga još jednu igru. Kažite mu da ćete se „zamrznuti“ dok se ne vrati s loptom, pa zauzmite neku smešnu pozu. Dete će ići po loptu i stalno se osvrtati da vas proveri. Recite mu da ide po loptu unazad, polako, dok mu vi govorite kako da pazi da se ne udari i ne padne. Videćete da nije lenjo i manipulativno, nego ne želi prekid.
Slično je i s telefonom. Ako vam ga uzima i sakriva i slično, razmislite koliko puta vas je ta sprava prekinula u nečemu lepom, a da dete razgovor i ne razume, pogotovo ne zašto je tako važan – važniji od toga što ste zajedno radili?
Ako ste se kao odrasli vraćali u svoj vrtić, pa i osnovnu školu, verovatno ste doživeli da su vam hodnici, prostorije, ormari...manji nego u sećanju. Verujte, zaboravili ste i mnogo drugih stvari. Pokušajte da razumete to. Vaše dete često nije manipulativno ili željno dominacije, kako često govore čak i neki „stručnjaci“. Kada biste se vi odrasli tako ponašali, to bi možda bilo istina. Ali, dete nije odrasli. Najčešće su baš ta „sebična“ ponašanja zapravo izraz ogromne ljubavi, straha i zavisnosti od vas, moćnih roditelja koji im dajete sve.