Pustimo decu da sama razviju svoje frustracije

Često se kaže da roditelji leče svoje frustracije kroz decu. 

Prvo, to nije sasvim pošteno. Mi, roditelji, često, neuspešni kao što jesmo, nemamo gde drugde da lečimo svoje frustracije. A ako smo kojim slučajem uspešni, uvek ima neko uspešniji. Zašto dete ne bi bilo ta konačna pobeda nad svima?

Drugo, „lečenje frustracija“ je dobro i za dete...hm... Ako ga mudro primoramo da odabere istu profesiju, možemo da mu pomognemo, savetujemo ga, zaposlimo ga, posmatramo svaki njegov korak, stojimo nad njim dok radi svoj posao, bože zdravlja, sve dok ne ode u penziju... Takođe, zbog nas, slušaće istu muziku, imati iste hobije, baviti se istim sportom...sve brže, lakše i bolje nego što smo mi, jer ćemo mu biti iza leđa u svakom koraku, fizički i figurativno.

Kako vam se ovo čini? 

Uostalom, ni mi nismo razvili svoje anksionzosti, strahove, neuroze, frustracije, fobije i nesigurnosti potpuno sami. U svemu su nam pomogli roditelji, i da nešto imamo, i da nešto nemamo. I šta nam fali? Hm... 

Svesno ili ne, sve to prenosimo na decu, na ovaj ili onaj način, više ili manje. I možemo biti sigurni da će naš stil roditeljstva i odgajanja zauvek imati svoj eho u narednim generacijama.

Pa šta onda možemo da uradimo?

Da se opustimo, i damo deci slobodu da što više sami razviju svoje sopstvene strahove, komplekse, opsesije i frustracije. Ipak, u nekim stvarima treba da ih pustimo da se izbore sama. 

Znamo da je teško odupreti se snažnoj, prirodnoj želji da im pomognemo, ali u jednom trenutku, biće nam važno da nas kasnije kod terapeuta ne optuže za sve fiksacije, anksioznosti, osećaje inferiornosti, opsesije, zavisnosti, komplekse i negativne misli, kao što mi to danas radimo u odnosu na naše roditelje. Pa, zar ne?

Zar ne bismo bili srećniji da znamo da smo sami krivi za sve frustracije koje su nas na najbolji način na koji su mogle, osakatile pri donošenju životnih odluka?

Uostalom, odnos koji su deca već izgradila sa nama kao roditeljima će ih uvek pratiti kao obrazac. Na kraju krajeva, ne mogu daleko od toga.

I naši roditelji bi bolje radili, da su mogli ili znali bolje. A mi treba da se više opustimo i pustimo ih da rastu.  Biće ponosni na nas jednog dana :)